Projekat
[auf Deutsch]

" Tužbe ratnih žrtava NATO-vazdušnih napada radi naknade štete "

Predstavljen decembra 2000

Autor:

Advokat Ulrih Dost,

Gartenstraße 108, 10115 Berlin

Tel.(030) 535 08 13 u. (030) 535 33 97

Fax: (030) 53 01 17 02

Prevod:

Zoran Barać,

Sadržaj:

1. Uvod
2. Kratko izlaganje predmeta, postavljanja cilja i težišta projekta

II. 1. Predmet projekta

II. 2. Cilj projekta

II. 3. Težišta rada u odnosu na njegovu sadržinu

II. 4. Vremenski period projekta

III. Stručni rad koji predstoji u ostvarivanju projekta

III. 1. Prethodna napomena

III. 2. Materijalnopravne osnove

III. 2. 1. Dve kategorije normi naknade štete

u međunarodnom pravu

III. 2. 2. Zaključci za obrazloženje potraživanja prava

na naknadu štete

III. 2. 3. Relevantne norme ratnog prava

III. 2. 4. Izbor slučajeva – kriterijumi slučajeva u odnosu na objekte i uslove

III. 3. Procesnopravne pretpostavke

III. 4. Ispitivanje, obrada, dokumentovanje i arhiviranje konkretnih

vojnih dejstava koja su prouzrokovala oštećenja shodno kriterijumima slučajeva

III. 5. NATO-agresija protiv Jugoslavije iz makrokriminološkog ugla

- empirijske studije o posledicama bombardovanja –

IV. Praktično ostvanjenje projekta i plan rada

IV. 1. Odgovornost za ostvarenje [projekta]

IV. 2. Organizacija rada

IV. 3. Vremenski plan

IV. 4. Rad sa javnošću

V. Osnovne pretpostavke za realizovanje projekta

V. 1. Osnivanje Saveta projekta

V. 2. Finansijsko planiranje

I. Uvod

Države udružene u NATO vodile su od 24. marta do 10. juna 1999 agresivni rat protiv Savezne Republike Jugoslavije protivno međunarodnom pravu. Oko tog vojnog angažovanja je u celom svetu nastupila višestrana diskusija, u kojoj se radi na traženju istine o NATO-ratu kao međunarodnopravno prezrenom zločinu.

Istina o ratu obuhvata i podatak, da je veliki deo od preko 10.000 NATO-vazdušnih napada bio usmeren protiv civilnog stanovništva, pojedinačnih civilnih lica i protiv civilnih objekata kao i da je bombardovanje za posledicu imalo hiljade žrtava, poginulih i ranjenih kao i uništenje i oštećenje hiljada stanova, kuća i drugih civilnih objekata.

Otuda su nastala prava za naknadu štete od odgovornih država-članica NATO, koju treba tužbom pred sudom zahtevati i ostvariti.

Ovim ovde podnetim projektom primarno se sledi cilj, da se ispitaju zahtevi za naknadu štete, da se pripreme odgovarajuće tužbe (pilot-postupci) protiv Savezne Republike Nemačke kao sa-odgovorne države-članice i da se najkasnije do 24. marta 2002. godine podignu tužbe.

Vazdušni napadi država-članica NATO protiv Savezne Republike Jugoslavije predstavljaju očigledni agresivni rat, koji je usledio uz plansko i otvoreno kršenje zabrane nasilja iz čl. 2 stav 2 Povelje UN. Već iz toga je jasno, da države-članice NATO krše internacionalo važeći međunarodni poredak u cilju sprovođenja sopstvenih interesa sile. Rat protiv Jugoslavije je postao presedan: rat je za SAD i njene NATO-partnere legitimno sredstvo politike, koje se time zasniva na načelu ponašanja "politika pre prava" (umesto pravo pre politike) i time faktički suštinski potresa na iskustvima dva svetska rata stvoren međunarodnopravni poredak u njegovim osnovama. Naročito su Poveljom UN posebno utvrđene pravno-obavezujuće granice prostora delovanja međunarodne politike, čiji primarni cilj i obaveza poštovanja proističu iz očuvanja i u krajnjem slučaju ponovnog uspostavljanja svetskog mira i međunarodne sigurnosti čime je fundamentalno i neposredno regulisano u najmanju ruku dostojanstveno preživljavanje čovečanstva. Poveljom UN trebalo bi da je i jeste iz života naroda [sveta] pravno isključen rat kao sredstvo politike.

Mada je ostvarivanje zahteva na naknadu štete iz današnje perspektive komplikovano i vremenski ga nije moguće konkretno predvideti, ipak pokazuju pod III.2.1 navedeni primeri, da su takve namere realne.

II. Kratko izlaganje predmeta, postavljanja cilja i težišta projekta

II. 1 Predmet projekta

Predmet projekta je ispitivanje protivpravnosti vojnih dejstava država-članica NATO koja su prouzrokovala oštećenja u ratu protiv Savezne Republike Jugoslavije, ukoliko objekat takvih štetnih dejstava pogađa civilno stanovništvo, pojedine civilne osobe i civilne objekte. Pri tom dolaze u obzir kako lične štete (materijalne i nematerijalne štete) tako i stvarne štete privatnih i pravnih lica.

II. 2 Cilj projekta

Cilj projekta je sudsko podnošenje zahteva i ostvarivanje prava na naknadu štete oštećenog civilnog stanovništva odnosno oštećenih civilnih lica protiv Savezne Republike Nemačke kao sauzročnika i saodgovorne države za protivpravno učinjena vojna dejstva koja su prouzrokovala oštećenja za vreme NATO-rata.

II. 3 Težišta rada u odnosu na njegovu sadržinu

Rad će sadržinski biti određen sledećim težištima:

1. Stručno razjašnjenje materijalno-pravnih osnova za podnošenje zahteva za naknadu štete kod šteta koje su pretrpeli civilno stanovništvo, pojedina civilna lica i civilni objekti kao posledica vojnih dejstava država-članica NATO koja su prouzrokovala oštećenja i objašnjenje odgovornosti i obaveze snošenja odgovornosti pred oštećenima.

2.Ispitivanje, obrada, dokumentovanje i arhiviranje konkretnih

vojnih dejstava koja su prouzrokovala oštećenja.

2. 1. Ispitivanje protivpravnosti pod br. 2. dokumentovanih vojnih dejstava koja su prouzrokovala oštećenja.

2. 2. Dokumentovanje protivpravno počinjenih vojnih dejstava koja su prouzrokovala oštećenja.

2. 3. Ispitivanje dokazivosti pod br. 2. 2 utvrđenih protivpravno počinjenih vojnih dejstava koja su prouzrokovala oštećenja.

2. 4. Preliminarni izbor slučajeva podesnih za tužbene postupake uzimajući u obzir rezultate ispitivanja pod br. 2. 3.

2. 5. Pripremanje zastupništva i uspostavljanje zastupništva sa oštećenima.

2. 6. Prilaganje dokaznih sredstava u u originalu.

3. Objašnjenje (daljih) procesnopravnih pretpostavki tužbi za naknadu štete koje treba podneti pred nemačkim sudovima protiv Savezne Republike Nemačke kao sauzročnika i saodgovorne države.

4. Izrada tužbi i njihovo podnošenje sudu.

II. 4 Vremenski period projekta

Za ostvarivanje projekta stoji – sa postavljanjem cilja podnošenja tužbe do 24. marta 2002 - oko 14 meseci na raspolaganju. Obzirom na znatan obim posla mora se početi sa radom početkom januara, a najkasnije do 1. marta 2001.

III. Stručni rad koji predstoji u ostvarivanju projekta

III. 1 Prethodna napomena

Obzirom na činjenicu da se Savezna Republika Nemačka u ratu država-članica NATO protiv Jugoslavije prvi put pojavila kao ratna strana, predviđenim tužbama se ulazi u nepoznato pravno područje. Nema (nacionalne) sudske prakse nemačkih sudova na koju bi se moglo osloniti.

Otuda nužno proizlazi neophodnost realizovanja stručno-pravnog pripremnog rada. To se odnosi kako na materijalno-pravni tako i na procesno-pravni pripremni rad. Pritom poseban značaj ima utvrđivanje materijalno-pravne osnove. Zbog toga taj proces utvrđivanja mora kvalitativno da usledi u formi međunarodnopravnog stručnog mišljenja.

III. 2. Materijalnopravne osnove

III. 2. 1. Dve kategorije normi naknade štete u međunarodnom pravu

U pregledu međunarodnopravne pozadine građanskopravnih tužbi za naknadu štete koje podnose žrtave rata država-članica NATO (sastavio profesor dr. Bernhard Graefrath) polazi se od pravnog stanja predstavljenog u nastavku:

U slučaju međunarodnog oružanog sukoba osnovani zahtevi za naknadu štete mogu međunarodnopravno nastati iz dve različite kategorije povrede prava:

1. Pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti države za razbuktavanje rata protivno međunarodnom pravu i uz povredu zabrane nasilja iz čl. 2 st. 4 Povelje UN.

2. Pravo na naknadu štete na osnovu povrede međunarodnopravnih pravila, koja važe u slučaju oružanog sukoba (ius in bello).

Međunarodnopravna pravila za slučaj međunarodnog oružanog sukoba važe nezavisno od osnova i povoda sukoba za sve strane koje učestvuju u sukobu. U preambuli dopunskog protokola I uz Ženevsku konvenciju 1977 to je izričito utvrđeno:

"Ponovo potvrđujući da se odredbe Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. god. i ovog protokola primenjuju pod svim uslovima neograničeno na sve ovim sporauzmima zaštićene osobe, i to bez ikakve diskriminacije [razlike]^*, koje počivaju na vrsti ili nastanku oružanog sukoba ili na pobudama zastupanih ili pripisivanih stranama koje učestvuju u sukobu."

Isto danas važi i za takozvana Haška pravila, posebno za Haška pravila kopnenog rata, sastavni deo IV Haške konvencije iz 1907. god. čije je opšte važenje kao običajno pravo izričito utvrđeno još presudama Nirnberškog suda.

Slično pravilima međunarodne Konvencije o ljudskim pravima i pravila koja važe za slučaj oružanog sukoba upućena su u osnovi na zaštitu individua. Zbog toga se ova pravila često označavaju i kao humanitarno međunarodno pravo. Nezavisno od toga, da li je rat protivan međunarodnom pravu ili se npr. vodi kao odbrambeni rat u skladu sa međunarodnim pravom, država odgovara za štete, koje su počinjene stranim licima ili državama od strane njenih vojnika uz povredu pravila koja važe u ratu ( ius in bello). Ova odgovornost je izričito potvrđena već u HLKO (IV Haška konvencija 1907) u čl. 3:

"Strana u ratu koja bi povredila odredbe HLKO je u određenim slučajevima obavezna da da naknadu štete. Ona je odgovorna za sve radnje koje budu počinjene od strane lica koja pripadaju njenoj oružanoj sili."

Ovo pravilo je danas utemeljeni sastavni deo međunarodnog običajnog prava. Ono je na osnovu čl. 25 GG [Osnovni zakon = Ustav SRN] u SRN neposredno važeće pravo.

Pravo na naknadu štete po osnovu povreda ratnog prava pripada oštećenom, dakle takođe pojedinačnim licima. Drugo je pitanje da li se ono od strane oštećenih zahteva u građanskopravnom postupku ili uz pomoć diplomatske zaštite njihove matične države. Tako su npr. posle vojnih akcija UN u Kongu građani Švajcarske, Belgije, Italije i Luksemburga podneli zahteve za naknadu štete protiv UN zbog povrede ratnog prava od strane vojnika koji su delovali pod komandom UN. UN su sa matičnim državama oštećenih sklopile odgovarajuće sporauzme o naknadi štete. (Belgija UNTS 535, 199; Švajcarska UNTS 564, 193, Luksemburg UNTS 585, 147; Italija UNTS 588,197.) Naknađena je bila damage caused without military necessity or in violation of the rules applicable in armed conflict.

U ratu NATO protiv Jugoslavije su – po dosadašnjim saznanjima – do sada samo Kineski građani čiji su članovi porodice poginuli u bomardovanju kineske ambasade podneli zahteve za naknadu štete protiv SAD. Kine je i ostvarila to pravo u postupku diplomatske pravne zaštite i SAD su platile. Pritom je bez značaja, da li SAD tvrde da su ovo uradile ex gratia ili na osnovu pravne obaveze. Ne može se prihvatiti da SAD za štete koje prouzrokuju njeni vojnici uz povredu pravila ratnog prava plate i jedan dolar, ako za to ne bi postojala pravna obaveza.

Već posle Prvog svetskog rata bili su podneseni zahtevi američkih građana za naknadu štete zbog povrede ratnog prava, pored - i nezavisno od - opštih zahteva za reparacije od Nemačke o kojima je odlučila američko-nemačka mixed claims commission. (V. o tome David J. Bederman u Rihard B. Lillih (ed.), The United Nations Compensation Commission, New York 1995, p. 257, at 272 f. uz dalje naznake).

Dok u opštem međunarodnom pravu i po osnovu međunarodnopravnih normi države mogu da podnose zahteve među sobom, noviji razvoj je doneo ne samo međunarodnopravne obaveze država prema individuama već i prava pojedinaca prema državi. U slučaju povrede takvih obaveza od strane države postali su uobičajeni pre svega zahtevi za naknadu štete. Najčešći primeri nalaze se na području povreda ljudskih prava. Kod povreda pravila koja važe u oružanim sukobima radi se po pravilu o posebnoj formi povrede ljudskih prava, pošto opravdanje za (da navedemo najčešće primere) ubistvo, telesnu povredu ili oštećenje imovine ratnim pravom, otpada zbog povrede međunarodnopravnih pravila.

U skladu sa današnjim razvojem međunarodnog prava zahteve za naknadu štete zbog povrede pravila koja važe u oružanom sukobu može podnositi ne samo matična država oštećenog, već i sam oštećeni protiv države, čiji su vojnici počinili štetu uz povredu ratnog prava. Ovo pravilo, koje je preuzela već IV Haška konvencija iz 1907. godine, važi i u odnosu na Ženevsku konvenciju i dopunski protokol I. Ono se izričito ponavlja u čl. 91 protokola I:

"Strana koja učestvuje u sukobu a koja povredi Konvenciju ili ovaj protokol, obavezna je da u datom slučaju naknadi štetu. Ona snosi odgovornost za sve radnje, koje budu počinjene od strane oružanih snaga koje joj pripadaju."

Protokol je ratifikovala Savezna Republika Nemačka u skladu sa propisima i važeće je pravo. Isto važi i za Saveznu Republiku Jugoslaviju

Posle 1945 sve češće su pogođene individe mogle same da podnose svoje zahteve protiv države. Pritom je već čl. 3 IV Haške konvencije, koji je unet na osnovu predloga nemačke delegacije na mirovnoj konferenciji 1907. god., svakako građanskopravno zamišljen. Na ovo je Frits Kalshoven još 1991. god. u svom radu " State Responsibility for warlike Acts of the Armed Forces" (40 International and Comparative Law Quarterly, 1991, p. 827) izričito skrenuo pažnju:

"The German delegate, Major-General von Gündell, introduced the proposal in terms that made clear where it differed from the ealier provisions....it was necessary to get away from the nation of subjective fault of the government as an element of liability: after all it would be unacceptable for a victim to be able to claim damages only from the officer or soldier guilty of the infraction. Governments should therefore be held responsible for all unlawful acts, without exception, committed by members of their armed forces in violation of the Regulation." (p. 831-832)

U izveštaju nadležne komisije stoji:

"the German delegation has considered it useful to propose that the Convention extend to the Law of Nations, for all cases of infraction of the Regulations, the Principle of Private Law according to whih the master is responsible for his subordinates or agents. The principle of the German proposal has not encountered any objection." Ibid. P.832)

S pravom piše Kalshoven, da okolnost, da pojedincima dugi niz godina nije bilo moguće da sami podnose svoje zahteve iz čl. 3 konvencije, ne znači da se jasno značenje ovog člana, kakvo proističe iz istorije njegovog nastanka, jednostavno može ignorisati. Jezgro ove odredbe je međutim,

"the attribution to individual victims of a right to claim compensation for war damages directly from the responsible State." (p. 837)

On izričito ukazuje na to, da iz čl. 91 dopunskog protokola treba da proizlazi isto značenje kao i iz čl. 3 IV Haške konvencije. (Ibid p. 850 ff.)

I Christopher Greenwood je u svom izveštaju Konferenciji povodom stogodišnjice Haške mirovne konferencije 1999 izričito podvukao:

"that this provision was not intended to be confined to claims between States but was to extend to a direct right to compensation for individuals." (Preliminary report Greenwood, p.76; v. i komentar IKRK-a uz čl. 91, p. 1057 u kom je rečeno:" since 1945 a tendency has emerged to recognize the exercise of rigths by individuals." Commentary on the Additional Protocols of 8 June 1977 to the Geneva Conventions of 12 August 1949, Geneva 1987)

Ovo načelo su prvi put u punom obimu realizovale UN pri regulisanju naknade štete za individue za štete iz rata Iraka protiv Kuvajta a to regulisanje se odnosi kako na opšte ratne štete tako i na štete usled povrede ratnog prava. Dok su generalno zahtevi pojedinih lica ili oraganizacija za naknadu štete naprosto bili zasnovani na odgovornosti Iraka za agresiju protiv Kuvajta, dakle na uticaju rata, za zahteve pripadnika savezničkih armija potreban je dokaz, da je šteta prouzrokovana uz povredu pravila ratnog prava. U specijalnom postupku, koji prevashodno služi obradi stotina hiljada pojedinačnih zahteva, pojedinačnim oštećenim licima su dati pravo i praktična mogućnost da svoje zahteve sami podnose protiv odgovorne države. (v. B. Graefrath, Iraqi Reparations and the Security Council, ZaöRV 1995, v. 55 s. 1 ; R.B. Lillih (ed.), The United Nations Compensation Commission, New York 1995, a posebno John R. Crook, p.87 f, kao i Gordon A. Christenson, p. 326, 340.)

Opšti razvoj međunarodnog prava ide u tom pravcu i u međunarodnim konvecijama o ljudskim pravima pojedincu daje neposredna prava prema državi i čak za njihovo sprovođenje obezbeđuje međunarodni postupak. Posebno kod povreda ljudskih prava danas postoji institucionalizovana sudska praksa, koja potvrđuje pravo pogođenih individua na odštetu i za njenu realizaciju čak predviđa kontrolni mehanizam u datom slučaju, kao u okviru evropske konvencije o ljudskim pravima. U čl. 2, stav 2 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima izričito se države članice obavezuju da će licima koja smatraju da su im povređena ljudska prava omogućiti sudski postupak. Međutim područje važenja Konvencije o ljudskim pravima ograničava se u osnovi na lica koja se nalaze na teritoriji ili su pod jurisdikcijom države potpisnice. To se istina odnosi još i na lica, koja se nalaze na području zauzetom od strane te države, ali teško se može proširiti na lica koja su na stranoj teritoriji izložena napadačkom bombardovanju za koje je ta država odgovorna (v. Greenwood ibid p. 22). Ali GG garantuje u čl. 2, stav 2 pravo na život i telesnu nepovredivost svakome, t.z. kao što je ICJ u svojoj ekspertizi o atomskom oružju utvrdio, The right not arbitrarily to be deprived of one´s life applies in hostilities. On nastavlja:

"The test of what is an arbitrary deprivation of life, however, then falls to be deteermined by the applicable lex specialis, namely, the law applicable in armed conflict whih is designed to regulate the conduct of hostilities. Thus whether a particular loss of life, through the use of a certain weapon in warfare, is to be considered in arbitrary deprivation of life contrary to Article 6 of the Covenant, can only be decided by reference to the law applicable in armed conflict and not deduced from the terms of the Covenant itself." (Advisory Opinion on the Legality of the Threat or Use of Nuclear Weapopns, ICJ Reports 1996, 225 at 240)

Interpretacija o odnosu ljudskih prava i pravila humanitarnog međunarodnog prava koju zastupa Greenwood je opšteprihvaćena:

"What this passage suggests is that, instead of the treaty provisions on the right to life adding anything to the laws of war, it is the laws of war whih may be of assistance in applying provisions on the right to life." (ibid p. 23)

Kod pravila humanitarnog međunarodnog prava radi se uopšteno o posebnom regulisanju zaštite ljudskih prava u slučaju oružanog sukoba. Usled toga bi trebalo u svim državama, kao uopšte kod povreda ljudskih prava, da bude otvoren sudski postupak i za potraživanje naknade štete protiv države koja je odgovorna za prouzrokovanje povreda humanitarnog međunarodnog prava. U osnovi radi se o međunarodnopravnoj obavezi državne odgovornosti. U skladu sa tim je u čl. 34 GG ne samo potvrđeno načelo državne odgovornosti, već je izričito rečeno, da za takve zahteve sudski postupak ne sme biti isključen. To važi ne samo za posebnu odredbu u § 839 BGB [Građanski zakonik] već generalno za odgovornost države i kad ona proističe iz međunarodnopravnih normi, koje su postale sastavni deo prava zemlje i koje – kao u slučaju stava 3 Haške konvencije – pod izvesnim uslovima daleko prevazilaze uski okvir § 839 BGB.

Rat protiv Jugoslavije bio je vođen od strane NATO. On je imao vrhovnu komandu, njegov štab je odlučivao o dejstvima i ciljevima, vremenu, načinu i obimu bombardovanja. Odgovornost za akcije NATO snosi kako sama organizacija tako i svaka pojedina država-članica. Bez saglasnosti svih država-članica ne bi mogla stupiti na snagu bilo kakva važeća odluka NATO o upotrebi vojnih sredstava protiv neke države. Nakon što je ta odluka doneta, njeno sprovođenje nalazilo se u rukama NATO, pojedinosti njenog sprovođenja bile su podložne stukturi komande NATO i nisu zavisile od odluka pojedinih država-članica. NATO je, prema svom ugovorom postavljenom cilju, odbrambeni savez sastavljen od 19 država članica sa integrisanom vojnom strukturom vlasti, čija je funkcija zavisna od jednoglasnih odluka NATO-Saveta. Pojedinačne države-članice stavljaju vojna sredstva i logistiku na raspolaganje, dok planiranje kao i upotreba određenih sredstava i određivanje ciljeva sledi od strane NATO-vrhovne komande.

Bez saglasnosti Vlade SRN upotreba vojnih sredstava NATO protiv Jugoslavije ne bi bila moguća. Takođe prof. dr. Jochen A. Frowein, opunomoćenik Savezne vlade u postupku sukoba organa pred Saveznim ustavnim sudom, izjavljuje o vojnim akcijama NATO protiv Jugoslavije u ratu u vezi sa Kosovom u svom podnesku od 30. marta 2000, (2BvE 6/99 S. 38):

"U datom slučaju odlučuje se o jednoj situaciji, pri kojoj za Saveznu Republiku Nemačku ne može postojati nikakav automatizam. Naprotiv ona učestvuje u svim konsultacijama i odlukama u punoj meri sa svojim pravom veta."

To proističe i iz brojnih dokumenata i izjava Savezne vlade. Tako je Savezna vlada u obrazloženju uz njen predlog odluke od 12. oktobra 1999 pored ostalog navela:

"Generalni sekretar NATO izjavljuje, da je pod ovim neuobičajenim uslovima sadašnje krizne situacije na Kosovu, kako je opisana u Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1199, pretnja nasiljem i u datom slučaju upotreba nasilja opravdana. Savezna vlada deli ovo pravno mišljenje sa svih ostalih 15 država-članica NATO. Savez je odlučio da nastupanje humanitarne katastrofe spreči upotrebom oružanih snaga..... Savet NATO je zaključno sa 08. oktobrom 1998. god. odobrio planove za ograničene vazdušne operacije koje će biti sprovođene u fazama i nakon saglasnosti država-članica alijanse autorizovao akciju.

Savezna vlada je zato odlučila da, pod uslovom prethodnog konstitutivnog odobrenja Nemačkog saveznog parlamenta [Bundestag], za vazdušne operacije radi sprečavanja humanitarne katastrofe stavi u dejstvo u nastavku navedene oružane snage kao doprinos trupama za napad koje su oformile države-članice NATO a pod vođstvom NATO." (Deutscher Bundestag. 13. izborni period, Drucksache 13/11469)

U okviru projekta neće se radi ispitivanja prava na naknadu štete ispitivati ispravnost ili zakonitost ove odluke, ali će zato biti utvrđeno da Savezna vlada potvrđuje slobodno učešće Savezne Republike Nemačke u donošenju ove odluke. Time Savezna Republika Nemačka bez sumnje snosi međunarodnopravnu odgovornost za štete koje su nastupile kao posledica povrede ratnog prava pri izvršavanju ove odluke. Kao posledica strukture NATO ova odgovornost je nezavisna od toga da li je u konkretnom slučaju šteta protivna međunarodnom pravu prouzrokovana od strane nemačkih, američkih ili engleskih bombardera ili po osnovu naredbi nemačkih, američkih ili oficira druge nacionalnosti.

Pri šteti koja je prouzrokovana vojnim akcijama NATO uz povredu ratnog prava, zahtev se upravlja protiv svake NATO-države. Oštećeni ne mora da dokaže, da je njegova šteta prouzrokovana od strane američke ili britanske ili nemačke bombe. Pošto su NATO-države vodile rat zajednički, odgovara svaka od njih za celinu. Ovo načelo zajedničke odgovornosti, koje se nalazi u § 421 BGB, važi i u međunarodnom pravu. Ono je izričito formulisano npr. u članu V Convention on the International Liability for Damage caused by Space Objects, 1972. (v. o tome John E. Noyes/Brian D. Smith, State Responsibility and the Principle of Joint and Several Liability, u 13 The Yale Journal of International Law 1988, p. 225, a posebno p. 245f.)

§ 839 BGB nije primenljiv. Time bi obim međunarodnopravno obavezujuće odgovornosti po osnovu čl. 3 Haške konvencije bio nedozvoljeno ograničen. § 839 BGB je odredba za delovanje nemačkih službenika u sprovođenju suverene vlasti u vreme mira. Nju potiskuje lex specialis za vreme rata. Oštećenje stvari, telesna povreda i ubistvo su u ratu dozvoljeni samo ako se takvi akti kreću u okvirima odredbi ratnog prava. Budu li ove odredbe povređene, civilna lica ubijena ili civilni objekti neopravdano uništeni, odgovara država, čiji su vojnici (ili u savezu vojnici NATO-partnera) prouzrokovali štetu. Protivpravnost postoji, ukoliko opravdanje ratnim pravom otpada zbog povrede njegovih odredbi.

Delovanje vojnika nužno se pripisuje državi, nezavisno od toga da li je on u službi delovao po naređenju, hotimično ili iz nehata. Ova odgovornost je bitno šira od one odgornosti države predviđene u § 839 BGB, koja u svakom slučaju pretpostavlja da je radnja počinjena u službi i sa krivicom. Ona je takođe šira od uobičajene međunarodnopravne odgovornosti za radnje državnih organa, kod kojih je u svakom slučaju potrebno, da oni deluju kao organi države. Na to izričito ukazuje Kalshoven:

"In this regard Article 3 is broader in that it encompasses all violations of the Regulations committed by persons belonging to the armed forces, irrespective of whether these were done in that capacity or otherwise. This point is relevant because members of an armed force at war stand a greater chance than do other State organs of becoming entangled in ambiguous situations where it may be unclear whether they were acting in their capacity as an organ of State." (F. Kalshoven ibid p. 837)

Može se dodati, da je za pilota u akciji vrlo često potpuno svejedno, da li on bombarduje vojni cilj ili ne, i da je obrnuto, za oštećeno civilno lice po pravilu potpuno nemoguće da raspozna ili da utvrdi kojoj državi pripadaju bombarderi, koji avioni su ispalili bombe, šta je pilot mogao da uoči, da li je u blizini bilo vojnih ciljeva, da li su se piloti pridržavali naredbi ili su ih prekoračili, da li su za vreme akcije bili uračunljivi ili ne i sl. To znači da je sprovođenje međunarodnopravne obaveze odgovornosti države u osnovi moguće jedino ako se za njen osnov uzme isključivo prouzrokovanje štete protivno međunarodnom pravu. Jedino je to ispravno u posebnoj situaciji oružanog sukoba i neravnopravnog odnosa između individue i visokorazvijene vojne tehnike. Upravo to je bilo obrazloženje nemačke delegacije pri uvođenju čl. 3 na Haškoj konferenciji 1907. godine.

Akcijama NATO u Jugoslaviji protivnim međunarodnom pravu – to znači uz povredu pravila o oružanim sukobima – je nastali su međunarodnopravni zahtevi oštećenih na naknadu štete prema svakoj NATO-državi, a koji se na to mogu pozvati bilo u SAD, u SRN ili u Francuskoj, i – ako podnesu tužbu u Nemačkoj – ne primenjuje se § 839 BGB, koji reguliše odgovornost za obične radnje službenika u vreme mira u SRN.

III. 2. 2. Zaključci za obrazloženje potraživanja prava na naknadu štete

Iz rezultata pod III. 2. 1. izložene međunarodnopravne pozadine, namera je da zahtevi za naknadu štete budu zasnovani neposredno na povredama odredbi o oružanim sukobima (br. 2 gornjih navoda). Vojnim dejstvima koja su prouzrokovala oštećenja uz povredu ratnog prava prouzrokovane štete su osnov za međunarodnopravne zahteve za naknadu štete oštećenog prema svakoj državi-članici NATO, dakle pojedinačno prema SAD, Francuskoj, Saveznoj Republici Nemačkoj i ostalim NATO-državama.

III. 2. 3. Relevantne norme ratnog prava

Odredbe ratnog prava sadržane su u Haškom pravilniku o kopnenom ratu, u Ženevskoj konvenciji i u dopunskim protokolima uz Ženevsku konvenciju od 12. avgusta 1949. god. o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba. Od centralnog značaja su ovde posebno odredbe dopunskog protokola I od 8. juna 1977. godine, u kom su sadržane jasne međunarodnopravne norme radi zaštite lica i područja pogođenih oružanim sukobima. Za projekat imaju posebnu važnost one norme koje treba da obezbede zaštitu civilnog stanovništva. U pojedinostima radi se o sledećim odredbama koje će ovde biti citirane u svojim bitnim sastavnim delovima:

Član 35 (1) – opšte osnovne odredbe -:

" Strane koje učestvuju u oružanom sukobu nemaju neograničeno pravo izbora metoda i sredstava vođenja rata u oružanom sukobu. "

Član 35 (2):

" Zabranjeno je primenjivati oružje, municiju i materijal kao i metode vođenja rata, koji su u stanju da izazovu suvišne povrede ili nepotrebne patnje. "

Član 48 – Zaštita civilnog stanovništva -:

" Radi obezbeđenja poštede i zaštite civilnog stanovništva i civilnih objekata, strane koje učestvuju u oružanom sukobu moraju u svako doba da prave razliku između civilnog stanovništva i kombatanata [boraca] kao i između civilnih objekata i vojnih ciljeva: one zato smeju svoja ratna dejstva da usmeravaju samo protiv vojnih ciljeva. "

Član 51 (1):

Član 51 (2):

" Ni civilno stanovništvo kao takvo niti pojedinačna civilna lica ne smeju biti cilj napada. Primena ili pretnja nasiljem sa prevashodnim ciljem da širi strah kod civilnog stanovništva je zabranjena. "

Član 51 (3):

" Civilna lica uživaju zaštitu obezbeđenu ovim odeljkom, utoliko i tako dugo dok ne učestvuju neposredno u neprijateljstvima. "

Član 51 (4):

" Napadi bez razlike su zabranjeni. Napadi bez razlike su

a) napadi, koji nisu usmereni na određeni vojni cilj,

b) napadi, pri kojima se primenjuju metodi ili sredstva borbe, koji ne mogu biti usmereni na određeni vojni cilj, ili

c) napadi, pri kojima se primenjuju metodi ili sredstva borbe, čije dejstvo ne može biti ograničeno u skladu sa odredbama ovog protokola i koji time mogu pogoditi u svakom od ovih slučajeva vojne ciljeve i civilna lica ili civilne objekte bez razlike. "

Član 51 (5):

" Između ostalog smatra se da su sledeće vrste napada bez razlike:

a) napad bombardovanjem – svejedno kojim metodama ili sredstvima – pri kom se jasno jedan od drugoga razlikovani odvojeni pojedinačni vojni ciljevi u nekom gradu, selu ili na drugom području, na kom su civilna lica ili civilni objekti u sličnoj meri koncentrisani, smatraju kao jedan jedinstven vojni cilj, i

b) napad, pri kome se mora računati sa tim, da će prouzrokovati i gubitke u ljudskim životima među civilnim stanovništvom, ranjavanje civila, oštećenje civilnih objekata ili više takvih posledica zajedno, a koji ne stoje ni u kakvom odnosu sa očekivanim konkretnim i neposrednim vojnim preimućstvom. "

Član 51 (6):

" napadi protiv civilnog stanovništva ili protiv civilnih lica kao represalija su zabranjeni. "

Član 52 (1) – Zaštita civilnih objekata -:

" civilni objekti ne smeju biti napadnuti niti učinjeni predmetom represalija. Civilni objekti su svi objekti, koji nisu vojni ciljevi u smislu stava 2.

Član 52 (2):

" Napadi se strogo ograničavaju na vojne ciljeve. Ukoliko se radi o objektima, vojnim ciljevima se smatraju samo takvi objekti, koji na osnovu svojih osobina, položaja, određene svrhe ili primene delotvorno doprinose vojnim radnjama i čije potpuno ili delimično uništenje, njihovo zauzimanje ili neutralisanje pod uslovima datog trenutka prestavljaju vojnu prednost. "

Član 52 (3):

" U slučaju sumnje pretpostavlja se, da se objekat koji je po pravilu namenjen civilnoj svrsi, kao na primer sakralno mesto, kuća, druga zgrada za stanovanje ili škola, ne primenjuje za to da delotvorno doprinosi vojnim radnjama. "

Član 57 (1) – Mere predostrožnosti za napad -:

" Pri ratnim dejstvima uvek se vodi računa, da civilno stanovništvo, civilna lica i civilni objekti ostanu pošteđeni. "

Član 57 (2):

" U vezi sa napadima preduzimaju se sledeće mere predostrožnosti:

a) Ko planira ili odlučuje o napadu,

i) obavezan je da učini sve praktično moguće da bi bio siguran da ciljevi napada neće biti ni civilna lica niti civilni objekti, kao ni objekti koji stoje pod posebnom zaštitom, već vojni ciljevi u smislu člana 52 st. 2 i da napad nije zabranjen ovim protokolom;

ii) da pri izboru sredstava i metoda napada preduzme sve praktično moguće mere predostrožnosti da bi se izbegli i u svakom slučaju sveli na minimum gubici miđu civilnim stanovništvom, ranjavanje civilnih lica i oštećenje civilnih objekata koji time mogu biti prouzrokovani;

iii) da odustane od svakog napada pri kom se očekuje da će se prouzrokovati i gubici među civilnim stanovništvom, ranjavanje civilnih lica, oštećenje civilnih objekata ili više takvih posledica zajedno, koji ne stoji ni u kakvom odnosu sa očekivanim konkretnim i neposrednim vojnim preimućstvom;

b) napad mora biti definitivno ili privremeno obustavljen ako se pokaže da njegov cilj nije vojnog karaktera, da stoji pod posebnom zaštitom ili da se mora računati sa time da će napad prouzrokovati i gubitke među civilnim stanovništvom, ranjavanje civilnih lica, oštećenje civilnih objekata ili više takvih posledica zajedno, koji ne stoji ni u kakvom odnosu sa očekivanim konkretnim i neposrednim vojnim preimućstvom;

c) Napadima kojima i civilno stanovništvo može biti pogođeno, mora prethoditi delotvorno upozorenje, osim ako dati uslovi to ne dozvoljavaju.

Član 57 (4):

" Pri ratnim dejstvima na moru i u vazduhu svaka od strana koje učestvuju u oružanom sukobu obavezna je da u skladu sa pravima i obavezama koje za njih proističu iz odredbi međunarodnog prava koje se primenjuje u oružanim sukobima, da preduzmu sve primerene mere predostrožnosti da bi se izbegli gubici među civilnim stanovništvom i oštećenje civilnih objekata."

Član 57 (5.):

"Odredbe ovog člana ne tumače se tako da bi mogle odobravati napade na civilno stanovništvo, civilna lica ili civilne objekte. "

To je često bivalo potvrđivano, kao npr. u rezoluciji UN 2444 (XXIII) od 19. decembra 1968. god. koju je Generalna skupština UN jednoglasno donela, u kojoj je izričito zaključeno da " je zabranjeno izvoditi napade protiv civilnog stanovništva kao takvog ".

Za vreme oružanih sukoba od 1968. godine naovamo Generalna skupština i Savet bezbednosti UN su više puta potvrdili opštu zabranu [napada na civilno stanovništvo] (tako poslednji put 16. marta 1988. godine, UN dokumentacija S/19626). Ove rezolucije ne znače donošenje ili tumačenje prava, već potvrdu i osnaženje postojećeg prava od strane država-članica UN.

Izjavom Evropskog saveta od 16. juna 1998. god. u vezi sa krizom na Kosovu zatraženo je od Savezne Republike Jugoslavije " prekidanje svih operacija snaga sigurnosti protiv civilnog stanovništva i povlačenje snaga sigurnosti angažovanih na tlačenju civilnog stanovništva ". Isto sadrži i rezolucija Saveta bezbednosti UN 1199 od 23. septembra 1998, kojom se jugoslovenska vlada takođe poziva da prekine sve akcije nasilja protiv civilnog stanovništva na Kosovu.

Razume se da ove države treba da dozvole da budu ocenjivane istim merilima koja su one prema Saveznoj Republici Jugoslaviji navedenim izjavama odnosno rezolucijama tražile na osnovu predočenih normi ratnog prava.

1. Objekti vojnih dejstava koja su prouzrokovala oštećenja:

III. 3. Procesnopravne pretpostavke

Brojna procesnopravna pitanja koja se pojavljuju biće u nastavku samo skicirana. Njihovo konkretno postavljanje prepušta se odgovarajućem savetovanju pravnika koji sarađuju na projektu. U krug problema koje treba rešiti spadaju:

a) aktivna i pasivna legitimacija;

b) sudska nadležnost (građanski sud/upravni sud), pri tom treba obratiti pažnju na čl. 34 Osnovnog zakona koji izričito imenuje sudski put redovnih sudova);

c) mesna sudska nadleznost (sudska nadleznost određuje se po opštoj sudskoj nadležnosti Savezne Republike [Nemačke], konkretno po sedištu vlasti o kojoj se radi, Berlin kao sedište vlade (detalji kod Zöller/Vollkommer, § 18, Rn.13) na osnovu §§ 12,18 ZPO [nemački Zakon o parničnom postupku]; istina § 32 predviđa posebnu sudsku nadležnost za nedozvoljene radnje (princip mesta radnje), ali ona nije isključiva i time ne potiskuje opštu sudsku nadležnost (v. o tome Zöller/Vollkommer, § 12 Rn.9), može se birati ali ne mora. Ako bi upravni sud bio nadležan, ništa drugo ne važi ni na osnovu VwGO [nemački Zakon o upravnom sudstvu];

d) uslovi izvođenja dokaza;

e) teret dokazivanja/raspodela tereta dokazivanja između tužilaca i tuženih;

f) formalne pretpostavke koje moraju da ispunjavaju strane isprave, da bi odgovarale pretpostavkama za izvođenje dokaza ispravama;

g) izvođenje dokaza u inostranstvu od strane nemačkog suda u postupku (§§ 355 st. 1 reč. 2 u vezi sa 375 st. 1 i 1a, 402, 451 ZPO)

h) saslušanje osoba kao dokaz (svedoci),

i) tužba za utvrđivanje i/ili tužba za ispunjenje - " postupna tužba "- (posebno s obzirom na stanovište, da u početku treba održavati nisku vrednost spora u pilot-postupcima),

j) takozvane " lančane tužbe " ili pojedinačne tužbe

k) sudski troškovi/predujam za sudske troškove (ovde bi trebalo ispitati u vezi sa slučajem (!) u kojoj su meri ispunjene pretpostavke da protivnik bude sudski obavezan, da – odstupajući od zakonskog pravila – plati predujam za sudske troškove koje treba snositi),

l) pomoć za sudske troškove [siromaško pravo] (§ 114 ZPO, posebno problem " dovoljnih izgleda za uspeh " uzimajući u obzir o tome razvijenu sudsku praksu Saveznog ustavnog suda).

III. 4 Ispitivanje, obrada, dokumentovanje i arhiviranje konkretnih

vojnih dejstava koja su prouzrokovala oštećenja shodno kriterijumima slučajeva

U skladu sa pod III. 2. 4. postavljenim kriterijumima slučajeva treba ispitati, obraditi, dokumentovati i arhivirati konkretna vojna dejstva koja su prouzrokovala oštećenja sa ciljem izbora slučajeva nanošenja štete, koji ispunjavaju materijalnopravne i procesnopravne pretpostavke za sudsko podnošenje zahteva za naknadu štete.

Osnov za ovakvo ispitivanje slučajeva je više stotina slučajeva, koje je Beogradski "COMMITTEE FOR COMPILING DATA ON CRIMES COMMITTEED AGAINST HUMANITY AND INTERNATIONAL LAW" (Odbor za prikupljanje podataka o zločinima protiv humanosti i međunarodnog prava) dokumentovala u dvotomnoj dokumentaciji o ratnim štetama u kratkoj verziji pod nazivom "NATO Crimes in Yugoslavia". Pored toga biće obrađivani dalji slučajevi od strane jugoslovenskih advokata, čim se počne sa radom na projektu.

III. 5. NATO - agresija protiv Jugoslavije iz makrokriminološkog ugla

- empirijske studije o posledicama bombardovanja –

Empirijska obrada posledica bombardovanja (analiza pojedinačnih slučajeva) može biti od neprocenjive vrednosti obzirom na aspekt obrazloženja odgovornosti pri povredi normi za pravno ostvarenje zahteva oštećenih za naknadu štete od NATO-bombardovanja. Makrokriminološko istraživanje nudi kako koncepcijske tako i empirijske Know How za istraživanje i obradu pojedinačnih slučajeva vojnih dejstava koja su prouzrokovala oštećenja.

Prvi – i svakako ispravan – utisak, koji se nameće, da NATO-bombardovanje predstavlja jasnu povredu zabrane agresije, treba da bude proveren upravo u pogledu procene verovatnoće realizovanja prava na naknadu štete. Suprotnost između očigledne povrede međunarodnopravne zabrane agresije sa jedne strane i isto tako očigledne nemogućnosti da se ona – do sada – sankcioniše sa druge strane, pokazuje se odskora i na u Jugoslaviji nastaloj paradoksalnoj situaciji, koja se sastoji u tome, da iako postoje pravosnažne krivične presude protiv NATO-političara, u međuvremenu ipak pojedini od osuđenih ponovo dolaze i odlaze iz Beograda (kao Joseph Fischer), a da pri tom ne bivaju pozvani na odgovornost.

Na toj okolnosti izražava se poznata razlika između prava i [njegovog] važenja. Zato treba ispitati za pojedinačni slučaj (odnosno za grupe pojedinačnih slučajeva), legitimnost odnosno nelegitimnost NATO-bombardovanja kao odnos pravne konformnosti i "zajedničkih stavova" (shared beliefs) i gde se nalazi područje najvećih saglasnosti. Ovo područje bi za tužbe za naknadu štete prema očekivanjima moralo da nudi najviše izgleda na uspeh. Pored toga će iz ovog istraživanja moći da se crpi obilje argumenata za obrazloženje pojedinačnih tužbi za naknadu štete.

Analiza se dalje odvija na dva nivoa: kao prvo radi se o tome da se preciznije odrede normativne pretpostavke od kojih se polazi pri proceni pojedinačnih slučajeva. Kao drugo – a ovde leži kriminološko težište – polazeći od te normativne osnove, da se empirijski po podacima obrade pojedinačni slučajevi, da se kvantitativno i kvalitativno procene i opišu. Pri tom je važno obuhvatiti diskurse koji učestvuju u opisivanju i proceni pojedinačnih slučajeva – time se misli na date definicije i klasifikacije od različitih strana (Jugoslavije, transnacionalnih organizacija kao npr. Amnesty International, Tribunal u Hagu, NATO). Iz te analize proizlaze informacije o specifičnim stvarnim dokaznim sredstvima, svedocima i ekspertima, koji su potrebni za suštinsko obrazloženje i dugoročno ostvarenje prava na naknadu štete. Ona je time od značaja za praktično ostvarenje tužbe (obrazloženja, stanovišta, dokazni zahtevi).

Potreba za sistematskom – opsežno sprovođenom – empirijskom analizom slučajeva sa navedenih gledišta proističe iz činjenice da ostvarenje prava na naknadu štete efektivno nije moguće sprovesti iz perspektive izlaganja pojedinačnog slučaja. Pojedinačne tužbe kojima se teži biće suštinski znatno utemeljenije obrazložene, ako se shvate i predstave kao deo opšteg procesa. Ako opšta analiza iz razloga izvora ne bi bila moguća, kompleksna empirijska obrada pojedinačnih slučajeva bi ipak bila potrebna.

Izradom makrokriminološke analize se pored toga nužno ostvaruje povezivanje i kooperacija sa stručnjacima, koji se bave istraživanjem državnog kriminala i povredama ljudskih prava, iz kog dalje proizlazi efekat podrške za sopstveni projekat i na kraju i pitanje krivičnopravne odgovornosti može biti ponovo tematizovano.

(Prethodna izlaganja preuzeta su kao doprinos kriminologa dr. U. Ewald-a.)

IV. Praktično ostvarenje projekta i plan rada

IV. 1. Odgovornost za ostvarenje [projekta]

Stručna realizacija i organizacija zamisli uslediće pod odgovornim rukovođenjem advokatske kancelarije Ulrih Dost. Kancelarija treba da obezbedi, da sve potrebne pravne i praktične pripreme budu sprovedene koordinirano i u skladu sa planom rada.

IV. 2 [Organizacija rada] Ekspertski tim

1. Radi rešavanja materijalnopravnih i procesnopravnih problema u vezi sa tužbama za naknadu štete kojima se teži stvoriće se ekspertski tim koji će se sastojati od pravnika. Pri tom je od posebne važnosti, da u ekspertskom timu na određenim temama sarađuju i zajedno rade kako stručnjaci za međunarodno pravo, tako i pravnici sa iskustvom u sudskom postuku, posebno sa iskustvima u građanskom pravu i građansko-procesnom pravu.

Do sada su sledeće kolege izrazile svoju spremnost za saradnju u vezi sa određenim temama:

• prof. dr. Bernhard Graefrath (stručnjak za međunarodno pravo na Humboldt-Universitetu u Berlin),

• advokat dr. Uwe Ewald (kriminolog i advokat, koji stoji na raspolaganju za makrokriminološke studije)

U obzir dolaze i druge kolege:

• prof. dr. Martin Kutscha (stručnjak za državno i međunarodno pravo) - biće upitan,

• Prof. Dr. Helmut Ridder (stručnjak za državno i međunarodno pravo) - biće upitan -.

2. Moguće je da će u rad o odabranim pitanjima biti uključeni i vojni eksperti. Za to dolaze u obzir:

• Elmar Schmähling (bivši admiral flote Bundeswehr [nemačke savezne armije]) – biće upitan,

• Harald Kampffmeyer (oficir bivše NVA) – dao je svoj pristanak,

• Jürgen Rose (viši pukovnik Bundesluftwaffe [nemačkog ratnog vazduhoplovstva]) – javni kritičar NATO – rata protiv Jugoslavije.

3. Sledeći jugoslovenski advokati/pravnici stoje na raspolaganju za saradnju:

• advokat Žarko Anđelić (Beograd),

• advokat Živorad Lekić (predsednik advokatske komore sa sedištem u Kragujevcu),

• advokat i predsednik Savezne advokatske komore Đorđe Veber (sedište kancelarije u Novom Sadu),

• advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine, Slobodan Beljanski (sedište kancelarije u Novom Sadu),

• advokat dr. Branislav L. Gavanski (sedište kancelarije u Novom Sadu),

• Zoran Barać (dipl. pravnik, diplomirao u Jugoslaviji i svršeni pravnik, zvanje stekao u Berlinu).

• prof. dr. Zoran Stojanović (predsednik Odbora),

• prof. dr. Đorđe Ignjatović (potpredsednik Odbora),

IV. 3. Vremenski plan

Za realizovanje projekta stoji oko 14 meseci na raspolaganju, uz pretpostavku, da se sa radom može početi u januaru 2001. godine. Istovremeno stoje na početku ostvarivanja projekta 2 zadatka u prvom planu:

1. Rešavanje materijalnopravne osnove prava na naknadu štete.

Za to treba dati nalog za izradu međunarodnopravne ekspertize. Ekspertiza bi trebalo da bude gotova u roku 2 do 3 meseca po davanju naloga. Termin (najkasnije): 31. maj 2001.

3. Sa rešavanjem procesnopravnih pitanja mora se početi najkasnije u martu/aprilu 2001. Mora se obezbediti da postojeća pitanja budu u dovoljnoj meri rešena otprilike istovremeno sa izborom tužbenih postupaka. Termin: 31. avgust 2001.

4. Pripremanje i uspostavljanje zastupništva: septembar 2001.

5. Dodatna obrada od strane jugoslovenskih kolega (delatnost kao advokati u saobraćaju)

6. Postavljanje zahteva za naknadu štete u dva stepena:

6. 1. vansudsko podnošenje zahteva uz ostavljanje roka i

6. 2. izrada tužbi i podnošenje tužbi do 24.03.2002. god.

IV. 4. Rad sa javnošću

Treba težiti ciljnom i po mogućnosti širokom radu sa javnošću. Da bi mogao biti ostvaren, on mora da se pripremi koncepcijski, dakle sadržinski i vremenski pre početka rada na projektu.

Sa radom sa javnošću treba početi na vreme. Cilj pri tom je da se javnost senzibilizuje za ratnu problematiku, posebno da se postigne razumevanje i saosećanje sa žrtvama rata i u bar jednom delu stanovništva solidarnost sa žrtvama rata.

Pored objavljivanja pojedinačnih sudbina treba raditi na publikacijama o ratnim štetama, na primer o činjenicama, pozadini i posledicama upotrebe uranijumske municije.

U obzir za to dolaze državne institucije elektronskih medija kao ARD (redakcije emisija "Panorama ", " Monitor " i " Kontraste "). Pozitivna iskustva u saradnji su ostvarena u vezi sa izveštavanjem o Berlinskom tribunalu u leto ove godine sa sledećim novinskim kućama: " Neues Deutschland ", " Junge Welt "," Freitag ", " Frankfurter Rundschau" i različitim sindikalnim i crkvenim novinama. Partijske novine takođe dolaze u obzir. Postojeći kontakti u SAD sa bivšim ministrom za pravosuđe SAD Ramsay Clark-om i sa IAC (International Action Center) u New York-u omogućavaju i tamo rad sa javnošću.

Takođe treba održavati i konferencije za štampu, npr. na dan podnošenja tužbe sudu.

Pored toga mogu pojedine ličnosti da doprinesu širenju informacija u javnosti. Tako je na primer glumica Käthe Reihel već obećala svoju podršku. Vode se i razgovori i sa glumicom i dokumentaristkinjom Daniel(a)-om Dahn.

Podrška je moguća i od strane Društva za građanska i ljudska prava [Gesellschaft für Bürger- und Menschenrechte e. V.], koje je u najvećoj meri pripremilo Berlinski tribunal i kao NGO (nevladina organizacija) raspolaže mnogim međunarodnim kontaktima. Moguće je objavljivati i u jugoslovenskim novinama, kako u Nemačkoj tako i u Jugoslaviji.

Rad sa javnošću ovde nije iscrpno pretstavljen, u određeno vreme će biti potreban koncepcijski plan.

V. Osnovne pretpostavke za realizovanje projekta

Realizacija na ovaj način predstavljenog projekta zahteva strpljenje u svakom pogledu. Sudski sporovi će se razvući godinama. Mora se računati sa protivudarcima. Ne treba očekivati brze uspehe.

Stavljanje na raspolaganje potrebnih finansijskih sredstava je osnovna pretpostavka za realizovanje zamisli. Tim spoljnim uslovima se mora od samog početka pridavati pažnja. Obećanjem za sada dvoje privatnih lica, da će staviti na raspolaganje znatna finansijska sredstva biće obezbeđen primetan iznos pokrića kao osnovna zaliha, koja međutim još nije dovoljna, da bi obezbedila finansiranje. Druga privatna lica izrazila su interesovanje za sufinansiranje. Pored toga će biti potrebno obezbediti dalja finansijska sredstva.

V. 1. Osnivanje Saveta projekta

Biće osnovan volonterski Savet projekta. U Savetu projekta mogu sarađivati svi koji su zainteresovani za ostvarivanje projekta. Zadaci Saveta projekta biće višestrani.

Savet projekta će tako fiducijarno upravljati finansijskim sredstvima datim na raspolaganje od strane pojedinaca i organizacija, a vezanim za svrhu projekta.

Savet projekta će pored toga odlučivati o tome, da li radi realizovanja višegodišnjeg projekta u perspektivi treba težiti osnivanju udruženja ili na primer fondacije građana. Preko njega će biti organizovana saradnja sa drugim organizacijama i rad sa javnošću.

Savet projekta će time dakle zauzimati ključnu ulogu za obezbeđenje sprovođenja projekta i time stalno pratiti stručni rad pravnika u okviru projekta.

Savet projekta će započeti svoj rad u januaru 2001. godine. Pripreme preuzima bračni par Cornelia i Harald Kampffmeyer (Berlin).

V. 2. Planiranje finansiranja

Finansijski proračun za 1. radnu godinu uslediće od strane jednog preduzeća za privredno savetovanje iz Drezdena. Ona će biti završena sredinom januara 2001. godine. Ona će stajati na raspolaganju Savetu projekta i svim licima i organizacijama koje učestvuju u finansiranju projekta.